02.03.2015.

Мајка поклонила бубрег сину јединцу

 Лежећи у болничкој постељи Центра за трансплатацију на ВМА, Сафија Фетаховић бојала се
Фетаховићи се успешно опорављају, Фото: Полимље

само једног: да доктори у последњем тренутку не одложе или, не дај Боже, не откажу операцију и врате је у Пријепоље. Страх од операције није постојао ни код њеног 36-годишњег сина Елвира. Више се плашио за мајку него за себе, а из анестезије се пробудио као из сна са осећањем да ће све бити у реду. Имао је чудан осећај да је пропустио термин за дијализу…
Управо честе дијализе, чак пет дневно, и присуство високог нивоа шећера у крви, направили су од младог Елвира Фетаховића роба здравствених обавеза. Трансплатација бубрега била је једина права опција. Све је кренуло када је Елвир имао девет година…
Тада му је успостављена дијагноза, дијабетес типа 2, који је годинама нагризао бубреге овог младог човека. И поред тога завршио је средњу школу и уписао Машински факултет у Сарајеву, који му је одлично ишао, али је са треће године студија био принуђен да напусти пут ка стицању академске дипломе. Разлог је било здравље, пуцање очних капилара, због којих је морао да уради више ласерских операција и здравствених третмана. Са учењем је било готово.
“Две године сам четири пута дневно ишао на дијализу, а последњу годину чак пет пута. Због тога нисам више могао да радим”, каже Елвир, коме је мајчин бубрег дао нови импулс живота.
“Мајка је сама потенцирала ову причу, а ја о трансплатацији нисам ни размишљао, нити сам био укључен у њене активности. Стао сам пред већ свршен посао, када је она урадила све анализе које су показале да може бити донатор бубрега свом сину. Међутим, приликом кардиолошких прегледа доктори су ми пронашли некакву аномалију на срчаној аорти које нисам био ни свестан и која ми је правила проблем. Али, пошто је и мајка имала исте урођене мане, одлучено је да се и поред тога може урадити трансплатација”, прича у даху Елвир.
“Нисам ја ништа посебно урадила. То би свака мајка учинила за своје дете….”, каже увек повучена, али и комуникативна мајка Сафија.
“Прво сам се распитала код моје изабране докторке, која је била у дилеми да ли да ме одговара или да ме подстиче у мојој намери да дођемо до трансплатације. Ипак, дала ми је упут за ВМА. Када сам дошла у болницу била сам срећна после потврде да постоји подударност и да могу бити донор. У децембру смо позвани обоје да дођемо у болницу на ВМА. Операција је урађена 16. децембра. Пре Нове године била сам кући, а Елвир је морао да буде под контролом лекара до 9. јануара, када се и он вратио”, прича Сафија Фетаховић.
“На мене су најјачи утисак оставили лекари. То су изврсни стручњаци, али пре свега добри људи. Доктор ме је после операције питао да ли ме боли, а када сам рекла да ме мало боли, он ми је одговорио: Мајко, ти си дала све од себе, не сме да те боли ни мало. Пазили су нас као да смо род рођени”, каже Сафија.
Данас Елвир редовно узима лекове против дијабетеса, као основног узрочника болести и нада се да ће му мајчин бубрег још дуго потрајати. Сафија и даље не престаје да брине о сину. Проверава да ли је узео терапију и како се осећа… Велики је верник и често мисли да се све ово одиграло захваљујући некој великој сили која им је дала снагу, добре лекаре и учинила да све прође како треба.
Сафија Фетаховић каже да све дугује Богу у име захвалности за прошло време и будуће дане. Он и њен син Елвир, после свега, уверени су да је лепота живота у непрестаном давању.
Извор: М. Цмиљановић, лист Полимље