Sabahzorski vetrovi

Retko svraćam u svoj rodni kraj. Otišao sam iz njega kao sedamnaestogodišnjak načetog srca i retko mu se vraćao. Jedna od prilika da ga obiđem opet, javila se po povratku sa letovanja. Želja mi je bila da pokažem kćerkama kuću u kojoj sam živeo. Srce počne da jače kuca kako se u Limskoj dolini izbije na Brodarevo. 

Sa magistrale skrećem desno preko kamenog mosta i ulazim u Šarampov. Ibrahim pašina džamija stoji gde sam je i ostavio. Onako bela, blešti na suncu. Zelenilo brda samo podvlači njenu belinu. Škoda i ovoga puta, gle paradoksa, samo ne crvena 1000 MB, niti bela 120 L, ide uz limski kej i parkira na benzinskoj stanici ispod starog doma. Neki novi klinci gase vrelinu u zelenom Limu. Probao bih i ja, ali ne bi familija razumela. „Zar nije bilo dosta kupanja u moru“, rekle bi sve tri uglas sigurno.

Primičem se zidu gde me je sestra čekala da se vratim iz škole. Molila me je da i ona malo nosi školsku torbu, toliko joj se išlo u školu. U sećanju zid je visok, kakav je bio za đaka prvaka, a sad me sačekuje nizak. Kuća stoji gde sam je ostavio, samo i ona je manja od one u sećanju; bašte sa ružama više nema. Nema ni Boža, šumarskog inženjera, komšije, koji ih davnih sedamdesetih nije mogao odbraniti od nasrtljive i obesne dece u koju sam i ja spadao.

Krajičkom oka gledam na prozore starog doma i tražim onaj prozor što gleda na jug. On mi je nekako posebno važan. Penjem se i spuštam lagano Valterovom sve do Mileševke i ulaska u Gradski park. Vakuf i taj park je zapamtio i neke moje korake. Četiri noge i četiri ruke, sonata mladosti... Jorgovani su mirisali u maju pored Sahat kule, koja je i dalje tamo gde sam je ostavio. Lepo je što je to zapečaćeno vreme tu i što ništa pakosne ruke i lude glave nisu srušile i oštetile.

Put čeka, ali meni nije do njega. Ostavljam te uspomene, a ne bih. Retko kada ne vredi ona Brehtova „Nerado sam tamo kuda idem, nerado sam tamo odakle dolazim, pa zašto zamenu točka posmatram sa nestrpljenjem.“ Taj vulkanizer duše mogao bi danas do mile volje da galvaniše, ne bih se bunio.

Eh, moji sabahzorski vetrovi, te đulove mladosti razvejaše po belom svetu. Škoda zamiče kroz Hašimbegovića polje, gledam svoje tri dame, sa CD-a glas Nat King Cola, „Nature boy“- sve objašnjava..