Ljubav je iznad vere, a braća su zauvek zajedno

Skulptura majke sa dva sina, od kojih je jedan pravoslavac, a drugi musliman, nastala na osnovu fotografije iz 1919. godine, mogla bi da postane zaštitni znak Prijepolja

Svevremena poruka: direktor muzeja Slavoljub Pušica pored gipsane skulpture, rad vajara Gorana Čpajka (Foto S. Jovičić)

Prijepolje – U holu kraj ulaza u muzej u Prijepolju, ustanovu koja se nedavno svetom pročula po stalnoj postavci posvećenoj karijeri proslavljenog košarkaša Vlade Divca, jedna skulptura od gipsa u poslednje vreme privlači pažnju posetilaca. Vajarevo delo prikazuje majku sa dvojicom sinova, jedan je pravoslavac, sa šajkačom, a drugi musliman, sa turbanom na glavi. Priča o prošlosti ovog kraja, u umetničkoj formi oblikovana, počiva na jednoj fotografiji iz 1919.

Ovu neobičnu priču je pre tri godine, u saradnji sa direktorom prijepoljskog muzeja Slavoljubom Pušicom, počeo da oživljava inženjer iz Beograda Vladimir Bogdanović, Prijepoljac rodom, donator mnogih akcija u svom zavičaju. Njegov stric Andrija Bogdanović jedan je od 1.300 kaplara iz slavnog bataljona sastavljenog od srpskih momaka koji su se školovali u Srbiji i inostranstvu, a koji su se stavili na raspolaganje otadžbini i 1914. vojevali u slavnoj bici na Kolubari i Suvoboru. Andrija je po završetku Prvog svetskog rata u Komaranu kod Brodareva napravio fotografiju majke sa dva sina različite vere. Ta slika je čuvana u familiji Bogdanovića, a jedno vreme bila je i deo nekadašnje stalne postavke prijepoljskog muzeja.

Majka sa fotografije je Ružica Pejović, imala je pet sinova, a na slici Andrije Bogdanovića sa njom su sinovi Luka Pejović i Alija Poturak. U stvari, Alija se zvao Risto, bio je najmlađi Ružičin sin, a prešao je na islam pre 1912. godine, uoči pripajanja ovog područja Srbiji. Zašto je to učinio, ne zna se pouzdano. Kako pretpostavlja Vladimir Bogdanović, možda mu hodža nije dao da se oženi muslimankom koju je zavoleo. Tada taj nacionalni naboj, dodaje Bogdanović, nije bio kao današnji, promeniti veru nije bila previše velika jeres. U svakom slučaju, ova priča isijava poruku o bliskosti, zajedništvu, bratskoj i porodičnoj ljubavi kojoj pripadnost različitim verama nije barijera.

– Da sam vajar, a ne mašinac, verovatno bih sam ovu priču pretočio u skulpturu. Međutim, imao sam sreću da u vajaru svetskog glasa Goranu Čpajku, profesoru univerziteta, upoznam sjajnog čoveka i stvaraoca, i fotografija iz riznice naše porodice pretočena je u skulpturu. Prijepolje je ideju i skulpturu sjajno primilo, 99 odsto mojih prijatelja, i Srba i muslimana, pozitivno je reagovalo – kaže Vladimir Bogdanović, koji namerava da finansira i veliki mermerni spomenik koji bi nastao na osnovu Čpajkove gipsane skulpture, i koji bi bio postavljen na nekom od prijepoljskih trgova. Ali, dodaje naš sagovornik, niko od političkih struktura se o toj ideji još nije oglasio.

Kako za naš list kaže direktor muzeja Slavoljub Pušica, poruka skulpture je svevremena: da podseti i sadašnje i buduće generacije da vera ne razdvaja nego spaja ljude, kao što nije razdvojila ni braću Pejoviće i njihovu majku.

– Podržani od mnogih Prijepoljaca, nedavno smo među ovdašnjim osnovcima i srednjoškolcima organizovali nagradni konkurs za ime ove skulpture. Bilo je čak 132 predloga, deca su predlagala lepe, neobične, optimističke nazive: „Braća po krvi”, „Život iznad vere, ljubav iznad vere”, „Braću ni vera ne razdvaja” i druge slične. Žiri je odlučio da prvu nagradu dobije predlog osnovca Suada Sadikovića koji je skulpturu nazvao „Zauvek zajedno” – objašnjava Pušica.

Direktor muzeja dodaje da nadležni iz lokalne vlasti treba da se izjasne o podizanju ovakvog spomenika.

– Nadam se da će oni prihvatiti ideju, te da će vajar Goran Čpajak praviti i veliki spomenik u mermeru. A umesto fotografije iz nekadašnje stalne muzejske postavke, buduća postavka u rekonstruisanom prostoru muzeja trajno će sadržati ovakvu skulpturu, čiju manju mermernu verziju umetnik upravo izrađuje – kaže za „Politiku” Slavoljub Pušica.