Prijepoljci Ilija Andrejić i Dragan Petrić za tri decenije bavljenja alpinizmom osvojili 150 vrhova viših od 3.000 metara, među kojima i Maunt Everest
Ilija Andrejić i Dragan Perić na Maunt Everestu
Prijepolje – Dvojica Prijepoljaca, kumovi Ilija Andrejić (43) i Dragan Petrić (49), uvek su u kondiciji, top formi. Kad u slobodno vreme ne vežbaju u teretani ili trče na stazi, onda su u nekoj obližnjoj planini, gde pešače ili se penju uz kakvu stenu. Za nekog ko se bavi vrhunskim alpinizmom – a oni su, nema sumnje, među vodećim visokogorcima na ovim prostorima – nikad nema opuštanja, jer novi pohod ka nekom od svetskih vrhova lako iskrsne.
U planinarskim putešestvijima Ilija i Dragan su bez premca: za tri decenije bavljenja alpinizmom osvojili su čak 150 vrhova viših od 3.000 metara pa i opasni Maunt Everest, na kome su se, sa ikonom Svetog Save u rukama, ponosno fotografisali 20. maja 2007. godine. Među svega sedam ljudi iz Srbije koji su dosegli „krov sveta”, trojica su iz Prijepolja: njih dvojica i Iso Planić, koji je rodom iz ove varoši na Limu, a živi u Subotici.
Petrić i Andrejić, članovi prijepoljskog planinarskog društva „Kamena Gora”, poduhvatili su se poslednjih godina s jednom neobičnom ambicijom: da osvoje najviše vrhove svih sedam kontinenata (što je do sada kod nas samo Novopazarcu Basaru Čarovcu pošlo za rukom). Već su se popeli na Mon Blan (2001. godine) i Elbrus (2004) u Evropi, dva puta na Akonkagvu (2003. i 2008. godine) u Južnoj Americi, kao i na azijski Maunt Everest. Na proleće idu na Denali, najviši vrh Severne Amerike, a u planu su, tokom narednih godinu-dve i Kilimandžaro u Africi, Karstens u Okeaniji i Vinson na ledenom Antarktiku.
– Poduhvat osvajanja svih tih vrhova nam je kruna karijere, ostvarićemo ga. I ne samo taj: veoma važan nam je cilj da u Prijepolju bude otvorena zvanična stanica Gorske službe spasavanja, jer u ovaj kraj dolazi hiljade planinara, ovuda će proći deo evropskog pešačkog puta E-7, potrebe postoje, a naši spasioci iskazali su se u mnogim lokalnim akcijama – kazuje za „Politiku” Ilija Andrejić, pa nas uvodi u priču o njegovim i Draganovim počecima u planinarstvu.
Dogodilo im se to s početka osamdesetih godina.
Dragan i Ilija su prvo bili speleolozi, ušli u više od 100 pećina, potom su se bavili orijentacijom u prostoru, disciplinom za snalaženje na nepoznatom terenu, u čemu su bili prvaci Srbije. Onda su se isticali u Gorskoj službi spasavanja, završili potrebne kurseve, stekli znanja veoma im potrebna u alpinizmu.
U pohode na planine krenuli su od obližnjeg Jadovnika i Kamene Gore, preko Durmitora, Triglava i drugih, ukupno više od 200 osvojenih vrhova na teritoriji bivše SFRJ. Prvi njihov vrh u inostranstvu početkom devedesetih bio je Atos na Svetoj Gori, kada su dobili zastavu od bratstva manastira Hilandara od koje se posle toga ni na jednom putešestviju nisu odvajali. S njom su stigli na ukupno 32 vrha na Alpima, Andima, Himalajima.
– Za onoga ko se penje na najviše vrhove važno je da bude psihofizički potpuno zdrav: da izdrži velike hladnoće, nagle promene pritiska, spavanje na snegu i ledu, poremećaje u organizmu. Zatim da je iskusan, stariji od 30 godina, i potpuno tehnički osposobljen za penjanje. Mi smo, penjući se na Maunt Everest viđali stradale ljude, iz komercijalnih ekspedicija nedovoljno pripremljenih za surove uslove – napominje Andrejić.
U čemu je čar visokogorja kao hobija, pitali smo ih. „To je izazov, mi smo život posvetili planinama i planinarstvu”, odgovara Ilija. „Ovo bih nazvao našim stilom života, potpunom ispunjenošću. Na planini mi je sve potaman, ne treba mi ni telefon, ni Internet. I ne bih alpinizam nazvao naročitom hrabrošću, već odlučnošću, upornom težnjom ka cilju. Nisam ja izabrao planinarstvo, ono je izabralo mene”, dodaje Dragan.
Obojica kumova imaju status vrhunskih sportista, ali sem stipendija Sportskog saveza ništa ne dobijaju, a kamoli nacionalna priznanja. Štaviše, katkad je složeniji i teži poduhvat prikupiti pare za ekspediciju nego se popeti na vrh.
U planinarskim putešestvijima Ilija i Dragan su bez premca: za tri decenije bavljenja alpinizmom osvojili su čak 150 vrhova viših od 3.000 metara pa i opasni Maunt Everest, na kome su se, sa ikonom Svetog Save u rukama, ponosno fotografisali 20. maja 2007. godine. Među svega sedam ljudi iz Srbije koji su dosegli „krov sveta”, trojica su iz Prijepolja: njih dvojica i Iso Planić, koji je rodom iz ove varoši na Limu, a živi u Subotici.
Petrić i Andrejić, članovi prijepoljskog planinarskog društva „Kamena Gora”, poduhvatili su se poslednjih godina s jednom neobičnom ambicijom: da osvoje najviše vrhove svih sedam kontinenata (što je do sada kod nas samo Novopazarcu Basaru Čarovcu pošlo za rukom). Već su se popeli na Mon Blan (2001. godine) i Elbrus (2004) u Evropi, dva puta na Akonkagvu (2003. i 2008. godine) u Južnoj Americi, kao i na azijski Maunt Everest. Na proleće idu na Denali, najviši vrh Severne Amerike, a u planu su, tokom narednih godinu-dve i Kilimandžaro u Africi, Karstens u Okeaniji i Vinson na ledenom Antarktiku.
– Poduhvat osvajanja svih tih vrhova nam je kruna karijere, ostvarićemo ga. I ne samo taj: veoma važan nam je cilj da u Prijepolju bude otvorena zvanična stanica Gorske službe spasavanja, jer u ovaj kraj dolazi hiljade planinara, ovuda će proći deo evropskog pešačkog puta E-7, potrebe postoje, a naši spasioci iskazali su se u mnogim lokalnim akcijama – kazuje za „Politiku” Ilija Andrejić, pa nas uvodi u priču o njegovim i Draganovim počecima u planinarstvu.
Dogodilo im se to s početka osamdesetih godina.
Dragan i Ilija su prvo bili speleolozi, ušli u više od 100 pećina, potom su se bavili orijentacijom u prostoru, disciplinom za snalaženje na nepoznatom terenu, u čemu su bili prvaci Srbije. Onda su se isticali u Gorskoj službi spasavanja, završili potrebne kurseve, stekli znanja veoma im potrebna u alpinizmu.
U pohode na planine krenuli su od obližnjeg Jadovnika i Kamene Gore, preko Durmitora, Triglava i drugih, ukupno više od 200 osvojenih vrhova na teritoriji bivše SFRJ. Prvi njihov vrh u inostranstvu početkom devedesetih bio je Atos na Svetoj Gori, kada su dobili zastavu od bratstva manastira Hilandara od koje se posle toga ni na jednom putešestviju nisu odvajali. S njom su stigli na ukupno 32 vrha na Alpima, Andima, Himalajima.
– Za onoga ko se penje na najviše vrhove važno je da bude psihofizički potpuno zdrav: da izdrži velike hladnoće, nagle promene pritiska, spavanje na snegu i ledu, poremećaje u organizmu. Zatim da je iskusan, stariji od 30 godina, i potpuno tehnički osposobljen za penjanje. Mi smo, penjući se na Maunt Everest viđali stradale ljude, iz komercijalnih ekspedicija nedovoljno pripremljenih za surove uslove – napominje Andrejić.
U čemu je čar visokogorja kao hobija, pitali smo ih. „To je izazov, mi smo život posvetili planinama i planinarstvu”, odgovara Ilija. „Ovo bih nazvao našim stilom života, potpunom ispunjenošću. Na planini mi je sve potaman, ne treba mi ni telefon, ni Internet. I ne bih alpinizam nazvao naročitom hrabrošću, već odlučnošću, upornom težnjom ka cilju. Nisam ja izabrao planinarstvo, ono je izabralo mene”, dodaje Dragan.
Obojica kumova imaju status vrhunskih sportista, ali sem stipendija Sportskog saveza ništa ne dobijaju, a kamoli nacionalna priznanja. Štaviše, katkad je složeniji i teži poduhvat prikupiti pare za ekspediciju nego se popeti na vrh.
Нема коментара:
Постави коментар